PROJEKAT ENVIRONMENTAL APPLICABLE LAW ONLINE PLATFORM
Eколошки прописи ЕУ
Општи принципи права животне средине ЕУ
Слика: застава ЕУ
Извор: https://www.123rf.com/photo_83991433_eu-flags-waving-in-front-of-european-parliament-building-brussels-belgium.html
Политика заштите животне средине ЕУ заснива се на принципу предострожности и принципима спречавање, елиминације еколошке штете на извору и одговорности узрочника. Принцип предострожности је алат за управљање ризиком који се може користити када не постоји научна сигурност о наводним ризицима повезаним са одређеном мером или политиком за здравље људи или животну средину. На пример, ако постоје сумње у потенцијално опасне ефекте производа и објективна научна процена несигурности је не елиминише, може бити наложено да се прекине дистрибуцију производа или да га повуче са тржишта. Ове мере треба да буду недискриминаторне и пропорционалне и требало би да се преиспитају када буду доступне више научних информација.
Директива о одговорности за животну средину увела је принцип одговорности узрочника , који има за циљ да спречи или на други начин елиминише еколошку штету заштићеним врстама и природним стаништима, води и земљишту Извођачи одређених професионалних активности, као што је транспорт опасних материја или активности које укључују испуштања у воду, морају предузети мере предострожности у случају непосредне опасности по животну средину. Ако је штета већ настала, они морају предузети одговарајуће мере да је отклоне и плате трошкове везане за њу. Обим ове директиве је већ три пута проширен тако да је укључено управљање рударским отпадом, рад геолошких складишта и безбедност активности производње нафте и гаса на мору.
Поред тога, концепт интеграције еколошких питања у друге политике ЕУ постао је важан у европској политици, први пут се појавио на иницијативи Европског савета у Кардифу 1998. године. Велики напредак је постигнут последњих година у интеграцији политике животне средине, на пример у области енергетске политике о чему сведочи паралелни развој климатског и енергетског пакета законодавства ЕУ и план за прелазак на конкурентну нискоугљеничну економију до 2050. године.
Правни основ за израду европског права животне средине је Уговор о функционисању Европске уније (PDEU) и чланови 11. и 191. до 194.:
Члан 11
Захтеви за заштиту животне средине треба да буду интегрисани у дефинисање и спровођење политика и активности Уније, посебно у циљу промовисања одрживог развоја.
Члан 191
1. Политика заштите животне средине Уније ће допринети следећим циљевима:
2. Циљ политике за животну средину Уније има висок ниво заштите узимајући у обзир разноликост ситуација у регионима Уније. Политика се заснива на принципу предострожности и на принципима да се мора предузети превентивна акција, да се штета по животну средину мора приоритетно санирати на извору и да загађивач мора да плати.
У том контексту, мере хармонизације које испуњавају захтеве заштите животне средине укључују, где је то прикладно, заштитну клаузулу која омогућава државама чланицама д из неекономских еколошких разлога предузму привремене мере које подлежу процедури контроле Уније.
3. У формулисању своје политике заштите животне средине, Унија ће узети у обзир:
4. У оквиру својих сфера надлежности, Унија и државе чланице ће сарађивати са трећим земљама и са надлежним међународним организацијама. Детаљи сарадње Уније могу бити предмет споразума између Уније и заинтересованих трећих страна.
Претходни подстав не доводи у питање надлежност држава чланица да преговарају у међународним органима и да склапају међународне споразуме.
Члан 192
1. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, одлучују о мерама које Унија треба да предузме за постизање циљева наведених у Члан 191.
2. Одступајући од поступка доношења одлука из става 1. и не доводећи у питање члан 114, Савет, делујући једногласно у складу са посебном законодавном процедуром и након консултација са Европским парламентом, Економско-социјалним одбором и одбора региона ће:
(а) одредбе посебне фискалне природе;
(б) мере које утичу на:
- просторно планирање;
- управљање количинама водних ресурса или утицај, директно или индиректно, на доступност тих ресурса;
- коришћење земљишта осим управљања отпадом;
(ц) мере које имају значајан утицај на избор држава чланица између различитих извора енергије и на укупну структуру њиховог снабдевања енергијом.
Савет, једногласно на предлог Комисије и након консултација са Европским парламентом, Економским и социјалним одбором и одбором региона, може одлучити да примени редовну законодавну процедуру на области из првог подстава.
3. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, усвајају опште програме рада у којима се утврђују приоритетни циљеви.
Мере неопходне за спровођење ових програма доносе се, зависно од случаја, у складу са условима из става 1. или 2. овог члана.
4. Државе чланице финансирају и спроводе политику заштите животне средине, не доводећи у питање одређене мере које је усвојила Унија.
5. Без прејудицирања принципа загађивач плаћа, и када је мера усвојена у складу са одредбама става 1. повезана са несразмерно високим трошковима за органе државе чланице, таква мера предвиђа одговарајуће одредбе у облику:
- привремена одступања и/или
- финансијску подршку из Кохезионог фонда основаног у складу са чл.177.
Члан 193
Мере заштите предузете у складу са чланом 192. неће спречити ниједну државу чланицу да задржи или уведе строже заштитне мере. Такве мере морају бити компатибилне са Уговорима. Они ће бити обавештени Комисији.
Слика: застава ЕУ
Извор: https://www.123rf.com/photo_83991433_eu-flags-waving-in-front-of-european-parliament-building-brussels-belgium.html Политика заштите животне средине ЕУ заснива се на принципу предострожности и принципима спречавање, елиминације еколошке штете на извору и одговорности узрочника. Принцип предострожности је алат за управљање ризиком који се може користити када не постоји научна сигурност о наводним ризицима повезаним са одређеном мером или политиком за здравље људи или животну средину. На пример, ако постоје сумње у потенцијално опасне ефекте производа и објективна научна процена несигурности је не елиминише, може бити наложено да се прекине дистрибуцију производа или да га повуче са тржишта. Ове мере треба да буду недискриминаторне и пропорционалне и требало би да се преиспитају када буду доступне више научних информација.
Директива о одговорности за животну средину увела је принцип одговорности узрочника , који има за циљ да спречи или на други начин елиминише еколошку штету заштићеним врстама и природним стаништима, води и земљишту Извођачи одређених професионалних активности, као што је транспорт опасних материја или активности које укључују испуштања у воду, морају предузети мере предострожности у случају непосредне опасности по животну средину. Ако је штета већ настала, они морају предузети одговарајуће мере да је отклоне и плате трошкове везане за њу. Обим ове директиве је већ три пута проширен тако да је укључено управљање рударским отпадом, рад геолошких складишта и безбедност активности производње нафте и гаса на мору.
Поред тога, концепт интеграције еколошких питања у друге политике ЕУ постао је важан у европској политици, први пут се појавио на иницијативи Европског савета у Кардифу 1998. године. Велики напредак је постигнут последњих година у интеграцији политике животне средине, на пример у области енергетске политике о чему сведочи паралелни развој климатског и енергетског пакета законодавства ЕУ и план за прелазак на конкурентну нискоугљеничну економију до 2050. године.
Правни основ за израду европског права животне средине је Уговор о функционисању Европске уније (PDEU) и чланови 11. и 191. до 194.:
Члан 11
Захтеви за заштиту животне средине треба да буду интегрисани у дефинисање и спровођење политика и активности Уније, посебно у циљу промовисања одрживог развоја.
Члан 191
1. Политика заштите животне средине Уније ће допринети следећим циљевима:
- очување, заштита и унапређење квалитета животне средине;
- заштита здравља људи;
- пажљиво и опрезно коришћење природних ресурса;
- промовисање деловања на међународном нивоу за решавање регионалних или глобалних еколошких проблема, посебно у борби против климатских промена.
2. Циљ политике за животну средину Уније има висок ниво заштите узимајући у обзир разноликост ситуација у регионима Уније. Политика се заснива на принципу предострожности и на принципима да се мора предузети превентивна акција, да се штета по животну средину мора приоритетно санирати на извору и да загађивач мора да плати.
У том контексту, мере хармонизације које испуњавају захтеве заштите животне средине укључују, где је то прикладно, заштитну клаузулу која омогућава државама чланицама д из неекономских еколошких разлога предузму привремене мере које подлежу процедури контроле Уније.
3. У формулисању своје политике заштите животне средине, Унија ће узети у обзир:
- доступних научних и техничких података;
- услови животне средине у различитим регионима Уније;
- потенцијалне користи и трошкове акције или не акције;
- економски и друштвени развој Уније у целини и равномеран развој њених региона.
4. У оквиру својих сфера надлежности, Унија и државе чланице ће сарађивати са трећим земљама и са надлежним међународним организацијама. Детаљи сарадње Уније могу бити предмет споразума између Уније и заинтересованих трећих страна.
Претходни подстав не доводи у питање надлежност држава чланица да преговарају у међународним органима и да склапају међународне споразуме.
Члан 192
1. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, одлучују о мерама које Унија треба да предузме за постизање циљева наведених у Члан 191.
2. Одступајући од поступка доношења одлука из става 1. и не доводећи у питање члан 114, Савет, делујући једногласно у складу са посебном законодавном процедуром и након консултација са Европским парламентом, Економско-социјалним одбором и одбора региона ће:
(а) одредбе посебне фискалне природе;
(б) мере које утичу на:
- просторно планирање;
- управљање количинама водних ресурса или утицај, директно или индиректно, на доступност тих ресурса;
- коришћење земљишта осим управљања отпадом;
(ц) мере које имају значајан утицај на избор држава чланица између различитих извора енергије и на укупну структуру њиховог снабдевања енергијом.
Савет, једногласно на предлог Комисије и након консултација са Европским парламентом, Економским и социјалним одбором и одбором региона, може одлучити да примени редовну законодавну процедуру на области из првог подстава.
3. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, усвајају опште програме рада у којима се утврђују приоритетни циљеви.
Мере неопходне за спровођење ових програма доносе се, зависно од случаја, у складу са условима из става 1. или 2. овог члана.
4. Државе чланице финансирају и спроводе политику заштите животне средине, не доводећи у питање одређене мере које је усвојила Унија.
5. Без прејудицирања принципа загађивач плаћа, и када је мера усвојена у складу са одредбама става 1. повезана са несразмерно високим трошковима за органе државе чланице, таква мера предвиђа одговарајуће одредбе у облику:
- привремена одступања и/или
- финансијску подршку из Кохезионог фонда основаног у складу са чл.177.
Члан 193
Мере заштите предузете у складу са чланом 192. неће спречити ниједну државу чланицу да задржи или уведе строже заштитне мере. Такве мере морају бити компатибилне са Уговорима. Они ће бити обавештени Комисији.