PROJEKAT ENVIRONMENTAL APPLICABLE LAW ONLINE PLATFORM
Општи
Општи принципи права животне средине ЕУ
Политика заштите животне средине ЕУ заснива се на принципу предострожности и принципима спречавање, елиминације еколошке штете на извору и одговорности узрочника. Принцип предострожности је алат за управљање ризиком који се може користити када не постоји научна сигурност о наводним ризицима повезаним са одређеном мером или политиком за здравље људи или животну средину. На пример, ако постоје сумње у потенцијално опасне ефекте производа и објективна научна процена несигурности је не елиминише, може бити наложено да се прекине дистрибуцију производа или да га повуче са тржишта. Ове мере треба да буду недискриминаторне и пропорционалне и требало би да се преиспитају када буду доступне више научних информација.
Директива о одговорности за животну средину увела је принцип одговорности узрочника , који има за циљ да спречи или на други начин елиминише еколошку штету заштићеним врстама и природним стаништима, води и земљишту Извођачи одређених професионалних активности, као што је транспорт опасних материја или активности које укључују испуштања у воду, морају предузети мере предострожности у случају непосредне опасности по животну средину. Ако је штета већ настала, они морају предузети одговарајуће мере да је отклоне и плате трошкове везане за њу. Обим ове директиве је већ три пута проширен тако да је укључено управљање рударским отпадом, рад геолошких складишта и безбедност активности производње нафте и гаса на мору.
Поред тога, концепт интеграције еколошких питања у друге политике ЕУ постао је важан у европској политици, први пут се појавио на иницијативи Европског савета у Кардифу 1998. године. Велики напредак је постигнут последњих година у интеграцији политике животне средине, на пример у области енергетске политике о чему сведочи паралелни развој климатског и енергетског пакета законодавства ЕУ и план за прелазак на конкурентну нискоугљеничну економију до 2050. године.
Правни основ за израду европског права животне средине је Уговор о функционисању Европске уније (PDEU) и чланови 11. и 191. до 194.:
Члан 11
Захтеви за заштиту животне средине треба да буду интегрисани у дефинисање и спровођење политика и активности Уније, посебно у циљу промовисања одрживог развоја.
Члан 191
1. Политика заштите животне средине Уније ће допринети следећим циљевима:
- очување, заштита и унапређење квалитета животне средине;
- заштита здравља људи;
- пажљиво и опрезно коришћење природних ресурса;
- промовисање деловања на међународном нивоу за решавање регионалних или глобалних еколошких проблема, посебно у борби против климатских промена.
2. Циљ политике за животну средину Уније има висок ниво заштите узимајући у обзир разноликост ситуација у регионима Уније. Политика се заснива на принципу предострожности и на принципима да се мора предузети превентивна акција, да се штета по животну средину мора приоритетно санирати на извору и да загађивач мора да плати.
У том контексту, мере хармонизације које испуњавају захтеве заштите животне средине укључују, где је то прикладно, заштитну клаузулу која омогућава државама чланицама д из неекономских еколошких разлога предузму привремене мере које подлежу процедури контроле Уније.
3. У формулисању своје политике заштите животне средине, Унија ће узети у обзир:
- доступних научних и техничких података;
- услови животне средине у различитим регионима Уније;
- потенцијалне користи и трошкове акције или не акције;
- економски и друштвени развој Уније у целини и равномеран развој њених региона.
4. У оквиру својих сфера надлежности, Унија и државе чланице ће сарађивати са трећим земљама и са надлежним међународним организацијама. Детаљи сарадње Уније могу бити предмет споразума између Уније и заинтересованих трећих страна.
Претходни подстав не доводи у питање надлежност држава чланица да преговарају у међународним органима и да склапају међународне споразуме.
Члан 192
1. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, одлучују о мерама које Унија треба да предузме за постизање циљева наведених у Члан 191.
2. Одступајући од поступка доношења одлука из става 1. и не доводећи у питање члан 114, Савет, делујући једногласно у складу са посебном законодавном процедуром и након консултација са Европским парламентом, Економско-социјалним одбором и одбора региона ће:
(а) одредбе посебне фискалне природе;
(б) мере које утичу на:
- просторно планирање;
- управљање количинама водних ресурса или утицај, директно или индиректно, на доступност тих ресурса;
- коришћење земљишта осим управљања отпадом;
(ц) мере које имају значајан утицај на избор држава чланица између различитих извора енергије и на укупну структуру њиховог снабдевања енергијом.
Савет, једногласно на предлог Комисије и након консултација са Европским парламентом, Економским и социјалним одбором и одбором региона, може одлучити да примени редовну законодавну процедуру на области из првог подстава.
3. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, усвајају опште програме рада у којима се утврђују приоритетни циљеви.
Мере неопходне за спровођење ових програма доносе се, зависно од случаја, у складу са условима из става 1. или 2. овог члана.
4. Државе чланице финансирају и спроводе политику заштите животне средине, не доводећи у питање одређене мере које је усвојила Унија.
5. Без прејудицирања принципа загађивач плаћа, и када је мера усвојена у складу са одредбама става 1. повезана са несразмерно високим трошковима за органе државе чланице, таква мера предвиђа одговарајуће одредбе у облику:
- привремена одступања и/или
- финансијску подршку из Кохезионог фонда основаног у складу са чл.177.
Члан 193
Мере заштите предузете у складу са чланом 192. неће спречити ниједну државу чланицу да задржи или уведе строже заштитне мере. Такве мере морају бити компатибилне са Уговорима. Они ће бити обавештени Комисији.
Политика заштите животне средине ЕУ заснива се на принципу предострожности и принципима спречавање, елиминације еколошке штете на извору и одговорности узрочника. Принцип предострожности је алат за управљање ризиком који се може користити када не постоји научна сигурност о наводним ризицима повезаним са одређеном мером или политиком за здравље људи или животну средину. На пример, ако постоје сумње у потенцијално опасне ефекте производа и објективна научна процена несигурности је не елиминише, може бити наложено да се прекине дистрибуцију производа или да га повуче са тржишта. Ове мере треба да буду недискриминаторне и пропорционалне и требало би да се преиспитају када буду доступне више научних информација.
Директива о одговорности за животну средину увела је принцип одговорности узрочника , који има за циљ да спречи или на други начин елиминише еколошку штету заштићеним врстама и природним стаништима, води и земљишту Извођачи одређених професионалних активности, као што је транспорт опасних материја или активности које укључују испуштања у воду, морају предузети мере предострожности у случају непосредне опасности по животну средину. Ако је штета већ настала, они морају предузети одговарајуће мере да је отклоне и плате трошкове везане за њу. Обим ове директиве је већ три пута проширен тако да је укључено управљање рударским отпадом, рад геолошких складишта и безбедност активности производње нафте и гаса на мору.
Поред тога, концепт интеграције еколошких питања у друге политике ЕУ постао је важан у европској политици, први пут се појавио на иницијативи Европског савета у Кардифу 1998. године. Велики напредак је постигнут последњих година у интеграцији политике животне средине, на пример у области енергетске политике о чему сведочи паралелни развој климатског и енергетског пакета законодавства ЕУ и план за прелазак на конкурентну нискоугљеничну економију до 2050. године.
Правни основ за израду европског права животне средине је Уговор о функционисању Европске уније (PDEU) и чланови 11. и 191. до 194.:
Члан 11
Захтеви за заштиту животне средине треба да буду интегрисани у дефинисање и спровођење политика и активности Уније, посебно у циљу промовисања одрживог развоја.
Члан 191
1. Политика заштите животне средине Уније ће допринети следећим циљевима:
- очување, заштита и унапређење квалитета животне средине;
- заштита здравља људи;
- пажљиво и опрезно коришћење природних ресурса;
- промовисање деловања на међународном нивоу за решавање регионалних или глобалних еколошких проблема, посебно у борби против климатских промена.
2. Циљ политике за животну средину Уније има висок ниво заштите узимајући у обзир разноликост ситуација у регионима Уније. Политика се заснива на принципу предострожности и на принципима да се мора предузети превентивна акција, да се штета по животну средину мора приоритетно санирати на извору и да загађивач мора да плати.
У том контексту, мере хармонизације које испуњавају захтеве заштите животне средине укључују, где је то прикладно, заштитну клаузулу која омогућава државама чланицама д из неекономских еколошких разлога предузму привремене мере које подлежу процедури контроле Уније.
3. У формулисању своје политике заштите животне средине, Унија ће узети у обзир:
- доступних научних и техничких података;
- услови животне средине у различитим регионима Уније;
- потенцијалне користи и трошкове акције или не акције;
- економски и друштвени развој Уније у целини и равномеран развој њених региона.
4. У оквиру својих сфера надлежности, Унија и државе чланице ће сарађивати са трећим земљама и са надлежним међународним организацијама. Детаљи сарадње Уније могу бити предмет споразума између Уније и заинтересованих трећих страна.
Претходни подстав не доводи у питање надлежност држава чланица да преговарају у међународним органима и да склапају међународне споразуме.
Члан 192
1. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, одлучују о мерама које Унија треба да предузме за постизање циљева наведених у Члан 191.
2. Одступајући од поступка доношења одлука из става 1. и не доводећи у питање члан 114, Савет, делујући једногласно у складу са посебном законодавном процедуром и након консултација са Европским парламентом, Економско-социјалним одбором и одбора региона ће:
(а) одредбе посебне фискалне природе;
(б) мере које утичу на:
- просторно планирање;
- управљање количинама водних ресурса или утицај, директно или индиректно, на доступност тих ресурса;
- коришћење земљишта осим управљања отпадом;
(ц) мере које имају значајан утицај на избор држава чланица између различитих извора енергије и на укупну структуру њиховог снабдевања енергијом.
Савет, једногласно на предлог Комисије и након консултација са Европским парламентом, Економским и социјалним одбором и одбором региона, може одлучити да примени редовну законодавну процедуру на области из првог подстава.
3. Европски парламент и Савет, поступајући у складу са редовном законодавном процедуром и након консултација са Економским и социјалним одбором и одбором региона, усвајају опште програме рада у којима се утврђују приоритетни циљеви.
Мере неопходне за спровођење ових програма доносе се, зависно од случаја, у складу са условима из става 1. или 2. овог члана.
4. Државе чланице финансирају и спроводе политику заштите животне средине, не доводећи у питање одређене мере које је усвојила Унија.
5. Без прејудицирања принципа загађивач плаћа, и када је мера усвојена у складу са одредбама става 1. повезана са несразмерно високим трошковима за органе државе чланице, таква мера предвиђа одговарајуће одредбе у облику:
- привремена одступања и/или
- финансијску подршку из Кохезионог фонда основаног у складу са чл.177.
Члан 193
Мере заштите предузете у складу са чланом 192. неће спречити ниједну државу чланицу да задржи или уведе строже заштитне мере. Такве мере морају бити компатибилне са Уговорима. Они ће бити обавештени Комисији.